Завршни поклопац је компонента која се користи за заптивање краја контејнера, изолујући га од унутрашњег и спољашњег медија; назива се и крајњи поклопац. На основу њиховог геометријског облика, могу се углавном поделити на сферне, елиптичне, тањирасте, сферичне круне, коничне и равне капе, међу којима се сферне, елиптичне, тањирасте и сферне крунске завршне капице заједнички називају конвексне завршне капице. У погледу метода спајања заваривања, они се углавном деле на чеоне-заварене завршне капе и утичнице-заварене завршне поклопце. Обично коришћени материјали укључују угљенични челик, нерђајући челик, легирани челик, алуминијум, титанијум, бакар, никл и легуре никла.
Завршне капице различитих геометријских облика имају различите структурне карактеристике и механичка својства. Полулоптасти завршни поклопци имају најбољу расподелу напрезања и користе најмање материјала, али су тешки за производњу и углавном се користе у посудама под високим{1}}притиском. Стандардни елиптични завршни поклопци имају добру расподелу напрезања и плитку дубину, што их чини лаким за обраду и најшире коришћеним. Завршни поклопци у облику тањира имају ивични напон на споју сферне површине и прелазне зоне. Конусни завршни поклопци олакшавају сакупљање и истовар материјала, али имају лошу дистрибуцију напрезања, што захтева пажљив дизајн прелазне структуре на великим и малим крајевима. Главе равне плоче имају најједноставнију структуру, али захтевају највећу дебљину за носење под притиском и генерално се користе за контејнере ниског{7}}притиска, малог-пречника.